ZAVEŠTANJE! Tri sudbine koje su ispisale najteže stranice srpske istorije - ovo je priča o knezu Lazaru, kneginji Milici i njihovom sinu Stefanu
Dodajte Kurir u vaš Google izborKnez Lazar je 1375. naložio zidanje Ravanice kod Ćuprije da bi tu počivao posle smrti. Srpski patrijarh Danilo III u „Slovu o knezu Lazaru“ ovako opisuje kneževu brigu za sopstveni spomenik: „Božansku je crkvu prekrasnim mramorjem ukrasio, zlatom i srebrom je božanstvene ikone izobrazio. I ne samo ikone, nego je i zidove zlatom prosvetlio. Manastir je ogradio visokim pirgovima (kulama) i čvrstim zidovima, i utvrdio svakom ogradom, kakve do tada nigde nije bilo.“
Posle Kosovske bitke knez Lazar je sahranjen u Crkvi Svetog Spasa u Prištini, a 1391. kneginja Milica je tražila da se njegovo telo prenese u Ravanicu. Trista godina mirovalo je tu, a onda se desila Velika seoba Srba.
Priča je kratka, u ovom ili onom obliku svima poznata: godine 1690. emisari bečkog cara, koji je hteo da otme Balkan od Turaka, nagovore Srbe na Kosovu da se dignu protiv Osmanlija i pomognu mu, a on će ih carski nagraditi, i živeće srećni i zadovoljni... Srbi poslušaju, ali Beč se iz tog rata brzo i bez velikih gubitaka izvukao, a turska osveta sručila se na Srbe. Zato su krenuli u bežaniju na sever, pa preko Save - da se sklone pod careve skute. Ovaj srpski poraz naziva se Velikom seobom.
Selidba moštiju
Srbi koji su zauvek napuštali Kosovo valjali su se kao široka mutna reka dolinom Morave, a negde kod Ćuprije pridružili su se im se ravanički monasi. Iz crkve su poneli nekoliko ikona i zlatnih sasuda, i najveće blago - kovčeg s telom kneza Lazara. Predanje kaže da su ga do Fruške gore, smenjujući se, na ramenima nosili 40 dana. Na Fruškoj gori obnovili su zapušteni manastir Vrdnik, nazvali ga Ravanicom i u njemu, uz oltar, položili sanduk.
Do Drugog svetskog rata mirovao je tu, a onda su došle ustaše, jer je u komadanju Jugoslavije Srem pripao Pavelićevom NDH. Posebna je priča, uzbudljiva i duga, o tome kako je pravoslavni sveštenik i naučnik dr Radoslav Grujić kovčeg s moštima 1942. sklonio od ustaša i preneo u Beograd, ali nju ćemo ispričati drugi put...
Mrtvom knezu ni Slobodan Milošević nije dao mira. Vlasti Srbije su 1988. godine pronele, zatrpane cvećem u pogrebnim kolima, Lazareve mošti kroz Srbiju, da probude sećanje na staru slavu i pozovu u novi Kosovski boj. Na Vidovdan 1989. godine, tačno osam vekova od Kosovske bitke, mošti su se obrele u Gračanici, a u septembru iste godine telo kneza Lazara opet je, ali ovog puta bez pompe, utovareno u pogrebni automobil i vraćeno u Ravanicu kod Ćuprije.
Kroz visoke prozore od fino klesanog belog kamena, koje lepota čini bližim nebu nego zemlji, snopovi svetla padaju na debelo staklo ispod kojeg su zemni ostaci srpskog kneza Lazara umotane u tešku svilu protkanu zlatnim žicama. Vide mu se samo šake...
Šta je bilo s Milicom
Justin Popović u Žitiju prepodobne Evgenije (takvo je ime Milica dobila pri monašenju) beleži:
„Njen najstariji sin Stefan beše još dete od dvanaest godina, te ne mogaše još upravljati zemljom. No bogoljubiva i narodoljubiva Milica se tada prenu iz svoje i sveopšte tuge i ‘uze na se revnost mušku’, te poče hrabro i mudro vladati svojim narodom. (...) Prva briga njena beše da od novog turskog sultana Bajazita dobije obećanje da hrišćanska vera i Crkva Božja u njenom narodu neće biti od Turaka gonjena i uništavana. Time je ona htela da spase makar dušu narodnu, ako je telo narodno bilo poraženo i porobljeno. Kada je to obećanje od Bajazita dobila, ali pod bolnim za nju uslovom da mu svoju najmlađu kćer Oliveru da za ženu, sveta Milica je tada krenula i mnoge hramove obnovila, i mnoge nove crkve i manastire podigla, da bi se na kraju i sama zamonašila i u monaškom životu Bogu posvetila.“
Živela je još šesnaest godina posle Kosovskog boja, a preminula je, kažu letopisi, „pomirena s Bogom i sa sobom“.
Grob kneginje Milice u Ljubostinji vrlo brzo je postao mesto gde su tužni tražili utehu, a bolesni isceljenje.
Danas su njene mošti u lepo izrezbarenom drvenom sanduku koji izgleda veoma skromno. Valjda tako i treba da bude...
Mladi vitez
Stefana Lazarevića istoričari smatraju „jednim od najboljih vitezova i vojskovođa, a njegova književna dela ga čine jednim od najvećih srpskih književnika u srednjem veku“. Među najbolje književnike vinula ga je poslanica „Slovo ljubve“, pismo odanosti i bratske ljubavi prema mlađem bratu Vuku, protiv kojeg je ratovao zbog teritorije kojom će vladati.
Slavu vojskovođe stekao je boreći se na strani Turaka.
Neposredno posle Kosovskog boja Srbija je primila na sebe vazalske obaveze prema Turskoj. Priznala je vrhovnu vlast turskog sultana, pristala da mu za sledeće ratove šalje vojsku kojom će zapovedati Lazarevi sinovi Stefan i Vuk, dok je Lazareva najmlađa ćerka Olivera otišla u sultanov harem.
A sedam godina kasnije, 1396, kod Nikopolja, tvrđave na Dunavu u današnjoj Bugarskoj, odigrala se velika bitka. Na jednoj strani bili su Turci i srpski vazali predvođeni Stefanom Lazarevićem, a na drugoj vojske evropskog saveza koji su činile Ugarska, Sveto rimsko carstvo, Francuska, Vlaška, Poljska, Engleska, Škotska, Švajcarska, Republika Venecija, Republika Đenova i vitezovi krstaši.
Vazal
Pobedili su Turci, a odlučujuću ulogu u tome imali su sultanovi vazalni oklopnici pod vođstvom Stefana Lazarevića, sina kneza Lazara.
O Stefanovoj ulozi u bici na Nikopolju, Vil Djurant u monumentalnom delu „Istorija civilizacije“ piše:
„Kroz Srbiju je prošla ujedinjena hrišćanska vojska od 60.000 ljudi i opsela turski garnizon u Nikopolju. Kada su francuski vitezovi, razgaljeni vinom i ženama, upozoreni da Bajazit s vojskom iz Azije dolazi da ukloni tu opsadu, oni su obećali da će je uništiti. Sa svoje strane, Bajazit se zakleo da će svog konja privezati za oltar svetog Petra u Rimu(...) Francuski vitezovi projurili su kroz turske redove, ali ih je s druge strane brda sačekalo 40.000 kopljanika(...) Ugari i Nemci su ipak nekako potisnuli Turke, ali je onda srpski kralj Stefan Lazarević poveo 5.000 hrišćana protiv hrišćanske vojske i za sultana dobio odsudnu bitku kod Nikopolja.“
Jedan od onih koji su se tada borili na Nikopolju, Hans Šiltberger, u svojoj hronici izričito tvrdi da je Bajazitu, u odsudnom trenutku, kad je već pomišljao na povlačenje, priskočio u pomoć Stefan Lazarević jurišom u sredinu mađarskih snaga. „On je rastrojio Mađare i naterao ih u beg“, kaže Šiltberger.
Posle toga Bajazitu su bila otvorena vrata za pohod u Evropu, i on se uputio na sever. Pregazio je Ugarsku i došao do današnje Austrije. Od poraza hrišćana na Nikopolju, Bugarska je do 1878. godine (kad i Srbija) bila provincija Otomanskog carstva.
Visok čovek
U vreme Stefana Lazarevića Beograd je prvi put postao srpska prestonica, a Srbija je krajem njegove vladavine bila bogata i snažna, najveći proizvođač srebra u Evropi.
Umro je 19. jula 1427. godine, najverovatnije od moždane kapi, u lovu u selu Markovac kod Mladenovca. Imao je pedeset godina i bio visok i lep.
U jesen 2006. godine u grobnici uz južni zid Manasije otkrivene su kosti nekakvog velmože. Budući da se znalo da je ktitor crkve bio Stefan, arheolozi su pretpostavili da je to bio njegov grob. Prvi put u takvim slučajevima kod nas, naložena je analiza DNK u jednoj laboratoriji u Londonu, a rezultati su potvrdili podudarnost s delićem, „časticom“ moštiju Lazarevih.
Kamena ploča na grobnici dugačka je oko dva i po metra, Stefan Lazarević bio je, kažu, izrazito visok čovek. Pod pločom, međutim, ničega nema, jer su mošti premeštene u zlatni kovčeg, izdignut na postolje uz desnu stranu ikonostasa.
Kovčeg je mali. Toliko ostane od čoveka - sebra, vojnika, velmože, despota - od svakog, bez razlike, posle smrti.
Despotov kult
U narodu je kult despota Stefana Lazarevića bio živ već u 16. veku, ali je predlog da bude proglašen za sveca iznet tek 1924. godine. Neki episkopi nisu ga voleli, zahtevali su da se to pitanje „ne rešava naprečac“, pa je patrijarh Dimitrije 1927. godine, ne čekajući odluku komisije, na dan petstogodišnjice despotove smrti na svoju ruku odslužio arhijerejsku liturgiju, održao moleban i otpevao kanon, ustanovivši ga kao svetitelja.
U najužem istorijskom jezgru grada, svega nekoliko minuta hoda jedna od druge, nalaze se ulice nazvane po caru Lazaru i carici Milici. Samo malo dalje, takođe u centru, postoji i Ulica Visokog Stevana. Nazvana je tako još 1896. godine.
Skupština grada Beograda pod predsedništvom Radmile Hrustanović iz Građanskog saveza je 2004. Ulicu 29. novembra preimenovala u Bulevar despota Stefana. Nisu znali da je Visoki Stevan isti taj vladar, pa Lazarev sin ima dve ulice.
Momčilo Petrović